21.10.2010.
Nakon što je pogledala izložbu, Vila se spustila do keja i tamo je zatekla grupu ljudi koji su aplaudirali devojci koja je u odelu na glavu skočila u Dunav, misleći da skače u Savu, iako ime reke, u ovom slučaju, nije menjalo ništa. Svi su vikali: „Bravo, Majo.“
Vila je rekla tiho, da je niko ne čuje: „Majo, budalo.“
I baš tad joj je zazvonio telefon. Broj joj je bio potupuno nepoznat. Javila se, naravno.
„Šta je, a? Nemaš pojma ko je, a?“, čulo se s druge strane.
„Zapravo i nemam“, odgovorila je Vila pomalo zbunjeno.
„Ja sam, bre, Najviši među najvišima.“
Tad joj je postalo jasno da razgovara sa Vrhovnim vilinskim poglavarom.
„Pa koji ti je sad to broj?“, upitala je.
„Novi VIP broj, misliš da sam snimao reklamu za džabe? A? To misliš?“, nastavio je samozadovoljno Poglavar, „Od sada mi je ovo broj za poslovne kontakte, na njega da me zoveš, ok?“
„Ok“, rekla je ona, „nego, šta se dešava?“
„Kaži ti meni, jesi li ti to zaboravila na Arčija? Da li si svesna šta je on naumio? Hoće da od Manausa Amazonom stigne do Atlantika! A gde si ti bila sve ovo vreme? Na izložbi. Mis’im stvarno. Zrela si za penziju, znaš?“
„Jao“, pomislila je Vila, grizući donju usnu. Zaista je mogla bolje da pazi na Arčibalda. Ali ne Rajsa. Rajs je bio poprilično kul. Disciplinovan, pre svega. Nije bilo teško paziti na Arčibalda Rajsa. Ali Arči... Čoveče! Koliko nevolja je u stanju da prouzrokuje vilama... Već su dve zbog njega penzionisane. Manaus... To ju je podsetilo na pedesete godine prošlog veka, kada je čuvala Mister Noa. I na činjenicu da je skoro potpuno zaboravila italijanski. „Mogla bih ponovo na neki kurs“, pomislila je.
A onda se trgla kada je Vrhovni vilinski poglavar ponovo progovorio: „Slušaj me dobro: vadi ga odande kako znaš i umeš. Ili to, ili letiš s posla. Jasno?“
„Jasno“, skrušeno je odguvorila Vila, u potpunosti svesna svoje nemarnosti, rešena da ispravi svoju grešku. I tad joj je palo napamet da se obrati Avgustu (kojeg su svi zvali Mihajlo) jer je on, kao i svaki autentični beogradski stric, uvek bio tu kada bi joj nešto zatrebalo.
„Problem rešen“, prošaputala je i uputila se ka Čika Ljubinoj jer joj je jednom prilikom ona vila koja je sad u Konektikatu rekla da je baš u toj ulici spazila vilinog konjica. Mi, obični smrtnici, nikada nećemo znati kakva to čudnovata veza postoji između vila i vilinih konjica, ali nečega tu svakako ima. Ponekad se pitam ko je tim insektima dao ime. Možda bi Vuk Karadžić znao odgovor. A možda i ne bi.
U Čika Ljubinoj Vila, na žalost, nije spazila nikakvog vilinog konjica, ali se zato zamalo sudarila sa čovekom u narandžastom kombinezonu. Nakon što je isti malo odmakao shvatila da je to bio Oliver. Glavom i bradom. Ali ko je, dođavola, taj Nebojša?