14.2.2011.
Pošto je počela da oseća glad Vila je odlučila da svrati negde da nešto prezalogaji. Njen stomak je slao signale koji su govorili da to nešto mora biti slatko nešto jer se sad ipak osećala kao potpuna vila, iako su krila koja su izazivala tu ispunjenost bila pomalo kič i rogobatna. Htela je da se nasladi. Pardon, zasladi. A koje je bolje mesto za naslađivanje, pardon, zaslađivanje od Милице посластичарнице? Sela je za sto koji je jedini bio slobodan, a sa njega još nisu stigli da uklone tri tanjira iz kojih su jeli prethodni gosti i Vila je pokušala da zamisli kako su ti gosti izgledali i šta su bili naručili. U međuvremenu joj je stigla princes krofna. Dok je uzimala poslednji zalogaj osetila je da je neko vuče za rukav u predelu lakta, a taj neko je morao biti svakako mnogo manji od nje jer joj je rukav bio povučen na dole. Okrenula se i spazila predivnog klinca s crnim četvrtastim naočaricama za vid koji ju je upitao:
„A je l’ ti to ideš na maskenbal?“.
Nije mogla da izdrži, a da se ne nasmeje. Bio je to zapravo više nekakav široki smešak nego osmeh.
„Idem, idem“, odgovorila mu je.
„I maskirala si se u vilu?“
„Aha. Veruješ li ti u vile?“
„Ne.“
„A u zmajeve?“
„Zmajevi postoje samo ako ih nosiš u srcu.“, odgovorio je rutinski, sve vreme gledajuću u njena šljašteća krila. Vila je bila pomalo zatečena ovim odgovorom, a onda se dosetila koji je to izvor iz kojeg deca crpe materijal za svoj sitni vokabular:
„Iz kog ti je to crtaća, a?“
Taman kad je otvorio usta da kaže (isto tako rutinski i dalje gledajući u njena krila) koji je to crtani film uticao na njegov stav prema zmajevima, čovek sa susednog stola, koji bi vrlo lako mogao da bude njegov roditelj, rekao je:
„Hajde, Nebojša, dođi, nemoj više da daviš devojku.“
I tako se Nebojša vratio kod tate i nastavio da jede krempitu, a Vila nikada nije saznala koji je crtać u pitanju. Tako je to, neke stvari ostanu nedorečene i mi tu obično ništa ne možemo da promenimo. Sleg la je ramenima (i krilima).
Sedeći tako u poslastičarnici, razmišljala je o tome koji je najbolji i najbrži način da pronađe Arčija i odlučila se za opciju da ode kod njegove mame, jer će on, kad tad, morati tamo da se pojavi, a sudeći po njegovom apetitu i ljubavi prema kevinoj hrani, to će se dogoditi uskoro. Platila je princes krofnu i izašla.
Nakon dvadesetak minuta sporog hoda i isto tako sporih misli, Vili se učinilo da joj u susret idu tri prilike od kojih bi jedna vrlo lako mogla da bude Arči. Trgla se i zastala pomislivši kako je ovo brže nego što je očekivala i kako je vreme izgleda na njenoj strani i kako je srećna što ipak ne mora da ide kod Arčijeve mame jer bi je ona verovatno svakog sekunda nutkala nekom divnom hranom koju ne bi mogla da odbije, pa bi joj posle bilo teško i kako je čudno što je Arči u nekom društvu u kome nema Đorđa i kako je još čudnije što ova devojka koja hoda pored Arčija... ima krila. Namrštila se, potom rastužila, pa onda razbesnela, pa se opet primirila, ali je ona vilinska sujeta ispunila čitavo njeno biće. I sve to u samo dve sekunde. Mislila je da je jedina u ovom gradu koja ima krila. Ali izgleda da nije. I moraće da se pomiri s tim.
„Hej, pa to je Avgust!“, pomislila je i bila vrlo srećna zato što ga vidi. Zato što ih vidi. Ali ne zato što vidi i krila.
Onda su se jednostavno susreli, ispozdravljali, Avgust je izgledao veoma srećno jer je taj susret značio da on više nije odgovoran za Arčija i da konačno može da se vrati kući, Vila nije mogla da mu u potpunosti iskaže svoju zahvalnost, Mildred se samo smešila, a Arči je skakutao i kezio se jer mu je bilo urnebesno smešno što se u njegovoj neposrednoj blizini nalaze dve devojke sa šljokičastim krilima. A i bilo mu je neizmerno drago što ponovo vidi Vilu. Onda su svi zajedno otišli u Brod na piće.
Nakon što su smestili svoje kofere i rančeve u jedan od ćoškova lokala, seli su za šank jer je tu bilo najviše mesta. Avgust je naručio viski, Mildred nekakav sokić, a Arči čaj od ka... zeleni čaj (ispravio se pošto mu je Vila uputila jedan prekoran pogled, a zatim je i ona naručila zeleni čaj).
„Mmm...odličan je ovaj zeleni čaj, uf, od kada ga nisam probao, malo sam zaboravio da ima onaj poseban ukus, iako u sebi možda ima malo nakošene travice sa nekog poljančeta, hehe...“ rekao je Arči.
„A, priznaj da si hteo kamilicu, a?“ upitala ga je Vila.
„Mmm, ma nisam...nikako, mis’im – nipošto... setio sam se da sam u Karakasu hteo da uvenem kad sam je naručio..“
„To je zbog toga što mi nisi odmah poverovao!“
„Pa, dobro, tako je ispalo, mis’im...“
„Nemoj ti meni – ispalo, znam da mi nisi odmah poverovao, hajde, svoju Vilu ne možeš da farbaš, nisam ja...“
Arči se u tom trenutku setio jedne svoje prijateljice koja je svojevremeno htela da kaže kako je ona iskusna i kako nju ne možeš lako da prevariš, ali umesto da kaže – „Nisam ja od juče ili Nisam ja sisala vesla“ rekla je „Nisam ja...veslala!“
Upravo zbog toga Arči se glasno nasmejao, a Vila ga je pogledala onako kao kad se blago ljutne na nekoga, baš onako kako ga je pogledala kad je shvatila da ima nameru da naruči kamilicu. To je Vilin tipičan pogled kad joj se oči suze, a obrve nekako iskose.
Arčiju je taj pogled bio beskrajno simpatičan, ali nije želeo da se to ponavlja često jer bi to značilo da Vila ljutnuta, a ipak je bio opušteniji kada je znao da je Vila vesela.
Okrenuo se zatim ka Mildred i upitao je:
„Hej, Mildred, da li znaš za naš izraz, mislim da li si čula da kad neko hoće da kaže da nije baš naivan zapravo kaže – Ej, pa nisam ja od juče ili Nisam ja baš sisao vesla?“
Mildred koja je do tada razgovarala sa Avgustom, okrenula se ka Arčiju i zakikotala se:
„Kako, hihihi...Nisam ves...kako, kako...nisam veslala, veslala sam juče, izvini, nisam odmah baš čula sve, neko nije veslao, hihihi...“
Avgust je zabezeknuto gledao u Arčija koji je ponovio Mildred isto pitanje i samo konstatovao:
„Ne mogu da verujem, ccccc..ccccc, pa je l’ to sada toliko bitno, cccc...“
Arči je shvatio da je možda prekinuo Avgusta u nekakovom važnom izlaganju, pa je zbog toga samo kratko rekao:
„E, ma nije bitno, stvarno nije bitno, pomislio sam da bi bilo ok da Mildred možda nauči i neki novi izraz, ali, izvini ako sam vas prekinuo, nije bitno...“
Mildred je nekako nakrivila glavu gledajući u Arčija i ponovo uz kikot dodala:
„Hihihi...vesla...nisam veslala...meni to baš simpatično...hahaha...hihihi...“
Vila je samo pogledala u Mildred sa ponovo iskošenim očima, a zatim u Arčija na isti način – sa iskošenim očima i izgovorila samo:
„Cccc...ccccc...“
Arči je tada pogledao u Vilu i shvatio da ne želi da ona bude ljutnuta.
Pogledao je u ekran televizora i primetio da je u toku repriza ženskog singla na Vimbldonu.
Tada je rekao:
„Hej, sad sam se setio, je l’ znaš na koga si me podsetila?“
„Da, da, na Dementijevu“ odgovorila je Vila i nastavila „...i ja sam provalila.“
„Da, mislim, samo iz nekih uglova, samo u nekim momentima...neki pokret ili neki ugao...kosa...slična tvojoj kada je podignuta“
„Misliš ovako.“ Rekla je Vila i rukama podigla kosu.
„Da, da...prelepo.“ rekao je Arči gledajući u Vilinu sjajnu plavu kosu.
„Samo, tako mi se vide uši.“ dodala je Vila.
„Pa šta?“ brzo je reagovao Arči.
„Pa, ništa...imam malo klempave uši.“ konstatovala je Vila.
Arči je pogledao u sićušne Viline uši i rekao:
„Ma daaaj, nije, nije...“
Vila je nastavila: „ A, moja mama kaže da su ljudi koji imaju male uši...“ zatim je nekako slegla ramenima i nekako stidljivo rekla: „...glupi.“
Arči je ponovo brzo dodao:
„A, pa dobro, ok, ni ja se nisam baš proslavio sa ušima, mislim, u smislu Damba.“ a onda je nastavio:
„E, a da znaš da sam mislio na tebe tamo u Južnoj Americi.“
„Da, da...mogu misliti, čula sam ja sve, koriander...limun...đumbir...cccc...cccc...nemoj ti meni...pa nisam ja...“
„Ma znam da nisi ti veslala...mislim, nisi od juče.“ nadovezao se Arči i pogledao u Vilu, a zatim iz svog ranca izvadio jednu kesicu u kojoj su se nalazila zrnca koriandera.
„Evo, ovo je za tebe.“
„Šta, ovo si kao specijalno išao da ubereš za mene, a?“
„Mmmm...nisam baš specijalno za tebe brao, ali sam tamo poželeo da ti dam malo južnoameričkog koriandera kad se vratim u Beograd.“
„Kad se vratiš u Beograd, ha-ha...mislim, da nije bilo Avgusta, ko zna kad bi se ti vratio...a što je još gore...da nije bilo Mildred.“ rekla je Vila i pogledala ga ljutnuto.
„Vidi, Mildred je simpatična i interesantna...nekako, opuštena i iskrena.“ Mirno je rekao Arči.
„A, ja sam šta?!“ Nesimpatična, dosadna?! Zategnuta?!“ glasno je rekla Vila.
„Ne, mis’im, nisi nesimpatična i nisi dosadna, mis’im, odkud ti sad to...ti si nekako...hmm...posebna. Mislim, onako, baš nekako cenim da si...jednostavno, nije mi sve jedno, znaš...lepo mi je da pričam sa tobom...mis’im...mada sad kad slušam kako sklapam ove rečenice...mislim...ono, kad ovo sad pričam, to podseća malo na Caneta i zbog toga...“
„Na Caneta!’“ uzviknula je Vila.
„Izvini, mislio sam da znaš ko je Cane, pa sam...“
„Pa, naravno da znam ko je Cane...gledala sam ja Caneta u SKC-u još onda kada je svirao sa Džoni Depom, onda kada je tu bio i Džim Džarmuš, nisam ja od juče a onda je nastavila:
„Ipak hvala“ rekla je to poput nekakve devojčice a onda je upitala: „A, šta ti je najviše nedostajalo iz Beograda, a?“
„Milica“, odgovorio je Arči setivši se one reklame u kojoj teniser Janko Tipsarević na pitanje šta mu najviše nedostaje iz Srbije kaže upravo to, a zatim je nastavio:
„...mislim, Milica poslastičarnica.“ Zatim se nasmejao.
Vila ga je samo pogledala i opet izgovorila: „Cccc...ccccc...“
Arči je pogledao pravo u njene oči i to je trajalo nekoliko sekundi, Vila je to primetila i rekla:
„Možes slobodno da me gledaš.“
Arči se blago nasmejao, malo se približio, poželeo da dodirne Vilinu kosu, ali je umesto toga rekao:
„Hoćeš još jedan zeleni čaj?“
„Hoću“ rekla je Vila.
U tom trenutku Mildred se okrenula ka Arčiju i Vili i rekla: „Hej, pa je l’ vi znate da je Avgust polu-Škot, mislim, tek sad mi je rekao da je ovaj viski koji upravo pije zapravo viski njegovih predaka, hihihi...njegov deda je iz klana McGrergor...ima i škotsku suknju u torbi...kilt...hihihi...obećao mi je da će ga uskoro obući, hihihi....“
„Polu-Škot...auuu jebo te!“ pomislio je Arči. „Autentični beogradski stric...dva imena...zna Vilu...javio Vili da smo doputovali u Beograd...cccc...McGregor...deda mu bio Škot...šta mu je bila baba...autentična danska Nemica iz Kolašina...ne, iz Negotina možda...pradeda mu Hajduk – Veljko, ne, ne...možda Hajduk-Stanko...čukundeda mu bio jak sa Vukom Karadžićem...ne, ne, može da se desi da je njegov čukundeda napisao „Vesele žene vindzorske“ a ne Šekspir...ko zna šta će još da ispadne...cccc...možda da je njegov čukun-čukundeda bio jedan od vitezova koji je pokušao da izvadi Excalibur iz kamena...eeee...cccc...“
Vila se blago nasmešila jer je znala priču o Avgustu, ali joj je bilo simpatično to što je Arči gledao u njega pomalo zabezeknuto.
Avgust je zatim otišao do stepenica i popeo se na sprat Broda.
Mildred je pogledala Arčija i rekla:
„Hej, izgleda da ću ostati ovde samo nedelju dana jer kako trenutno stoje stvari, moram da odem u svoju redakciju...moram da napišem neke nove članke i izveštaje iz Meksika, Brazila i Venecuele...moram da se vratim u Holandiju.“
Arči je pogledao Mildred i upitao: „Pa koliko onda tamo ostaješ?“
„Dva meseca.“ odgovorila je Mildred.
„Dva meseca?!!!“ Oooo...uuuu...“ rekao je Arči, a Mildred je zatim otišla do toaleta.
Vila se blago nasmejala i pomislila: „Juhuhu...jedna krila manje.“
Arči se okrenuo ka Vili.
„Ej, Vila, je l’ ti imaš...mis’im...nemoj pogrešno da me shvatiš...mislim, da li ti možeš nekako...da li ima načina da ti učiniš da Mildred nekako...da upotrebiš neke svoje magije i da...“
Vila ga je pogledala zabezeknuto i ubacila se: „...da Mildred ostane u Beogradu, a?“
Arči je sa izrazom oduševljenja na licu rekao: „E, to, to...ima, a?“
Vila ga je opet pogledala onako sa smanjenim očima i iskošenim obrvama i glasno gotovo da je povikala:
„Ma, ima da ti dam ja ostajanje u Beogradu, pa zar ja nemam pametnijeg posla nego da...“
Arči je tada shvatio da njegovo pitanje možda nije bilo najpristojnije i brzo pokušao da nekako popravi utisak:
„Hej, Vila, izvini...nisam mislio baš bukvalno da...“
„Znam ja šta si ti mislio...nisam ja ves...nisam ja od juče...znaš!“
„E, a stvarno sam mislio na tebe u Karakasu, a i u Brazilu, evo, pogledaj“
Arči je zavukao baš kao i malo pre zavukao ruku u ranac i izvadio jednu zelenu bocu od Sprajta koja je bila ispunjena tamnozelenom tečnošću.
Arči je pogledao u Vilu sa poštovanjem i rekao nekako svečano:
„Evo, doneo sam ti malo Amazona u ovoj boci od Sprajta.“
„Amazon za mene?“ raspilavljeno je upitala Vila.
„Hvala...samo, baš si mogao da doneseš i malo amazonskog bambusa...ja obožavam bambus.“
„Pa, dobro, ima i na Dunavu...doneću ti sa Dunava.“ džentlmenski je rekao Arči.
„Dobro, može i sa Dunava, ali bio si mislim na obalama Amazona a nisi doneo bambus...cccc...da si bar doneo neku lijanu...hehe...“
U tom trenutku Mildred je izašla iz toaleta, a na vrhu stepenica pojavio se Avgust u pravom škotskom kiltu.
Izgledao je kao Ramirez u filmu „Highlander“. Arči je definitivno shvatio da pred njima stoji zaista neko čiji je deda bio pravi Škot.
„Deco“ reko je Avgust.
„Slušajte me dobro.“ Morate što pre da nabavite knjigu o Vilama koji je pisao Vuk Karadžić. Ona može da se nabavi samo na zemunskom buvljaku. To znači da imate obavezu da u nedelju odete na buvljak koji radi od 5 ujutro, dakle – nema noćnog života u petak uveče. Morate da budete odmorni da biste prepoznali prvo i oroginalno izdanje te knjige. Važno je da tu knjigu nabavite kako biste bili informisani i kako biste imali neophodno predznanje koje vam je neophodno kada budete posetili čuvenog beogradskog istraživača vilinskih pojava, performansa i instalacija a koji stanuje u svojoj malo poznatoj kući sa početka dvadesetog veka na uglu Čelopečke i Zahumske ulice.
Kuću možete da prepoznate po grafitu isod jednog prozora, piše – Adios amigos.
Naravno, nemojte da zaboravite da je istraživač vilinskih pojava, performansa i instalacija jedan od viđenijih autentičnih beogradskih ujaka!“
Mildred se nekako kikotala jer joj je to izgledalo poput scene iz nekog filma ili knjige, a Arči i Vila su stajali zabezeknuto jer je bilo jasno da se ova priča nekako na njih i odnosi.
Avgust se zatim spustio stepenicama u donji deo kafića „Brod“ došao do izlaznih vrata, zatim ih otvorio i u tom trenutku začula se snažna buka nekakvog motora.
Sa motora je sišao mladić koji je Arčiju bio neobično poznat ali nije odmah prepoznao o kome se radi. Mladić je tada rekao:
„Ah been watching the final game two days ago, between Spain and the German...Torres is a great player...so great, great goal...Ah been looking for you August all over the city...finally I’ve got ya...my cousin’ August...I’m so glead you’ll here...nice pub...remind me on Scotish pubs...nice and small...wooden chairs and tables...I’ve been travelling around the Eastern Europe these days with my friends...you know...on the bike...we make the video clips for TV show...you know...that’s us on the bikes...Romania...Bulgaria...Serbia...“
Arči je slušao ovog mladića koji je govorio na nekakvom iskvarenom engleskom jeziku i konačno mu je bilo jasno. Mladić koji je govorio bio je Ewan McGregor, čuveni Renton iz „Trejnspotinga“ i čuveni džedaj Obi – Van Kenobi iz „Ratova zvezda“
„Jebo te...Ewan i Avgust su neki rod...čoveče...kakvo ludilo...mene kao da je neko stavio u neku knjigu, i sad ’ladno susrećem autentične stričeve, Vile, Škote, holanđanke, jedem u Milici poslastičarnici...cccc...“
Avgust je rekao da će on i Ewan odbaciti motorom Mildred do hotela „Park“ kako bi ona uspela negde da smesti svoje stvari, rekao da će on i Ewan nakon toga otići do Škotskog paba „Veprov dah“ na jedno pivo i još jednom podsetio Arčija i Mildred na knjigu i zemunski buvljak.
Arči se setio da je nekoliko puta odgledao na kanalu „Explorer“ emisije u kojoma je prikazivano Ewanovo putešestvije na motoru kroz Istočnu Evropu.
Vila je gledala u Avgusta sa blagim čuđenjem ali mu je verovala.
Ponovo se začuo pomalo jezivi zvuk motora a nekoliko trenutaka kasnije Ewan, Avgust i Mildred su odjezdili na motoru ka centru grada.
Arči i Vila su stajali kao ukopani a zatim su se pozdravli i dogovorili da ispoštuju Avgustove naloge. Vila je zatim otišla u pravcu centra grada a Arči ka ulici Cara Dušana.
Pošto je stigla kući, Vila se stropoštala u krevet jer ja bila preumorna. Sve što je stigla da uradi pre tog stropoštavanja, bilo je da skine krila i odloži ih na stolicu pored kreveta.
Negde oko sedam sati ujutru, probudio ju je nekakav insekt koji je neverovatnom brzinom kroz otvoren prozor aterirao na njen jastuk. Ptreciznije, ispod njega, jer se tamo i zaglavio. Besna, pripremila se da okonča život te proklete bubetine koja joj nije dala da spava (iako to vile ne bi trebalo da rade – ne da spavaju, već da ubijaju bubetine), a onda je shvatila da je taj insekt zapravo vilin konjic, baš onaj kojeg je hela da vidi u Čika Ljubinoj kada je naletela na Olivera. Raspilavljena, uhvatila ga je za krilce i izbacila napolje. Pomislila jekako je čudno što se jedan vilin konjic našao na četvrtom spratu, daleko od bilo kakvog jezera ili reke. I onda je nastavila da spava.